Разговарао Степан Игнашев Извор: pravoslavie.ru

Старешина храма Светог арханђела Гаврила и светог Харалампија у Иркутску протојереј Јевгеније Старцев размишља о користи сталожености и стрпљења у „кухињи и башти“ хришћанске душе и позива људе да не падају у панику кад их она снажно обузима.

Оче Јевгеније, једно питање о паници: по непровереним подацима медија полицајци који су дежурали код храмова у току Божићне ноћи, закључили су да је у ноћним Божићним богослужењима учествовало свега 1,4 милиона у целој Русији. То је око 1% укупног становништва земље. Несрећа, страхота и катастрофа: народ не иде у цркву!

Нисам сигуран да су подаци тачни. Судим по нашој парохији: код нас има све више људи. И не мислим да је за храмове у Иркутску или у другом великом граду карактеристичан мали број парохијана. Сасвим је могуће да имамо посла с недобронамерним „убацивањем“ нетачних информација: ако се Црква прекори због тога што код нас, православаца, долази тако мало народа, поставља се питање шта ће нам толико храмова, чему све наше иницијативе и сав наш активан рад. Можда би требало да седимо мирно и да ћутимо. Поновићу: сматрам да то представља покушај манипулације. Хришћанство није само, а често је и више од „попуњености просторија за обављање култа“

ХРИШЋАНСТВО НИЈЕ САМО, А ЧЕСТО ЈЕ И ВИШЕ ОД „ПОПУЊЕНОСТИ ПРОСТОРИЈА ЗА ОБАВЉАЊЕ КУЛТА“

Поред присуства на служби духовни развој претпоставља и унутрашњи рад који је невидљив за спољашње прегледе – реците ми, који прегледи могу представљати одраз самог човековог духовног рада?

Сећам се да сам уочи другог Чеченског рата ја, тада млад свештеник, морао да крстим буквално читаве батаљоне момака: по 100-200 људи дневно – то је било уобичајено. Командири су једноставно постављали услов: некрштени не могу да иду на службни пут. Узгред речено, командири су били добри. Дакле, сад кад идем на службени пут у војску, крсти се највише 8 момака, и не зато што су сви остали тако лишени духовности, већ зато што су сви већ крштени. И ако би се о духовном животу судило на основу извештаја и потврда, наравно, видело би се страшно опадање. Било би добро да има више оваквог „опадања“! Дубоки унутрашњи живот нашег народа не може да стане у статистичку евиденцију.

ДУБОКИ УНУТРАШЊИ ЖИВОТ НАШЕГ НАРОДА НЕ МОЖЕ ДА СТАНЕ У СТАТИСТИЧКУ ЕВИДЕНЦИЈУ

Уређење живота по Христу – и појединца и целог народа је изузетно сложен стваралачки процес у којем се Бог и човек труде заједно и не треба мислити да је то линеаран процес који се огледа у цифрама. Узмимо јеванђељски пример са зрном или квасцем (уп. Мт. 13, 31-33) кад Господ говори о томе како се гради Царство Небеско у човековом срцу: то је изузтно сложен и тајанствен процес. И нећемо ископавати зрно и пребирати по квасцу како бисмо под микроскопом видели како се одвија настанак Царства Небеског у души, зар не? Нама (и Богу) важан је резултат.

НЕ ТРЕБА НА СИЛУ УПАДАТИ У ДУБОКО ЛИЧНЕ ОДНОСЕ ИЗМЕЂУ ЧОВЕКА И БОГА

И не треба на силу упадати у дубоко личне односе између човека и Бога и читавог народа, у њихов заједнички рад на уређењу овог Царства само да бисмо поднели извештај о обављеном послу.

У извесном смислу ради се о претварању кванитета у квалитет, чини ми се: док смо раније с поносом говорили о стотинама и хиљадама људи који се крштавају, данас је прави час да обратимо пажњу на наш хришћански квалитет.

Мислим да је тако. Истина, увек треба размишљати о квалитету. И он се састоји у томе да је руски народ данас после масовности обратио будну пажњу на унутрашње устројство своје душе. Почели смо да стичемо духовно искуство и то нас мора радовати. И нека ово искуство неминовно обухвата и одређене негативне моменте: падове, који су често болни; срамоту одрицања; слабост, тромост и свест о својој немоћи без Христа – мислим да је то веома потребно, па чак и неопходно искуство, и за мене грешног, и за цео народ. Божанска педагогија је озбиљна ствар и човек не може да рачуна да на путу до Христа каменитим и вијугавим путем може да прође без чворуга, тим пре ако иде непромишљено. Али свест о томе да је човеку Христос потребан, о томе да се без Бога не може ни до прага, је главна ствар у овој педагогији. Ако имамо такав осећај, а колико видим, имамо га, има наде за нас. Ако немамо, отворено се може рећи да смо глупи ученици: и срамотно је и права је брука за здравог делију да се заглави у првом разреду надајући се да ће бити вуковац. Тако да ми се у извесном смислу чини да се сад бавимо – и треба да се бавимо – не масовним „смотрама са стројем и песмама“ и другим свечаним манифестацијама, већ да „учимо математику“: да решавамо задатке, да марљиво седимо над уџбницима, да полажемо колоквијуме и испите – то је наш посао данас.

Да, добијемо „јединице“, да, јесте тешко, али ми се чини да нам нико није обећао лак живот. Можда звучи грубо, али „за џабе“ се не може ући у рај – и то треба да нам буде јасно. Ако то схватамо, немамо разлога да падамо у чамотињу. Дајте и Богу и човеку, народу, да раде на зрну и квасцу – сад се обраћам чиновницима за које су извештај и папир важнији од срца. Не само световним, већ и црквеним чиновницима.

И да ли се такав рад одвија? – Верујте ми да се одвија. Служим већ 26 година, нешто више од четврт века и могу да говорим на основу искуства. Сећам се да се у току првих одлазака на Кавказ један генерал отворено супротстављао проповеди: наводно, шта су се овде попови растрчали. Истина, све се завршило тако што је и сам постао човек који дубоко верује и који не може да замисли живот без Христа. Тада смо подигли мобилни храм недалеко од места где је ухапшен имам Шамил и спремили смо се да служимо Литургију. Петорица људи су се причестила, а остали момци су стајали у колима и стражарили. Обавештајци јављају: око осам сати, баш пред почетак Литургије, отвориће паљбу по вама. А каква је паљба потребна: 3 хица из цевног оружја и покосиће масу народа. Командир је тада рекао: „Нећемо да одустанемо од службе, само, оче, хајде да почнемо у 5 ујутру.“ Тако смо и урадили – сва петорица су се причестила и све је мирно протекло. А сад се кад дођем на фронт причшћују читаве чете. Ватрено моле да их одведемо у један од манастира у близини фронта – узгред речено, какви су тамошњи монаси: озбиљни, стално се моле и тако су ведри, прави!

Ако узмемо службу свештеника не на фронту, већ овде, у релативно мирним условима (иако се духовна борба свуда води), својим очима видим заиста добре плодове пастирског труда. И не зато што сам ја изванредан свештеник – има нас четворица у храму и још двојица ђакона – већ зато што видим да се нашим заједничким напорима – парохијана и свештеника – гради дом Божији у људској души који се никаквим потврдама и извештајима не може описати. Видим да свештеници воле људе, да се брину о њима, да воде духовну бригу, видим узвратну љубав – зар овај труд неће донети добар плод? Али мало је претерано самоуверено очекивати да ће данас-сутра, у крајњем случају прекосутра сви нагло постати хришћани и да ћемо почети да ходамо по водама Ангаре. Понављам: потребни су труд, стрпљење и упорност – без њих смо осуђени да вечно седимо у првим разредима и да пишемо извештаје о све већој духовности. Христова вера је дар Божији и узвратни рад човека на томе да овај дар руководи његовим животом.