„Никада не заборавимо да је зло увек кратког века, иако наизглед успева да засија својом лажном бљештавошћу. Зато на злу, превари и лукавству не треба градити ништа, а поготово не живот.“

Овим мудрим речима, патријарх Павле је оставио дубоку поруку за све нас, поучавајући да су истина, праведност и љубав темељи истинског живота. У светлу обележавања 110 година од рођења овог изузетног човека, који је за живота стекао репутацију праведника и духовног вође читавог народа, присећамо се његовог живота, дела и духовног наслеђа.

Патријарх Павле, чије световно име је било Гојко Стојчевић, рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, тада у Аустроугарској, а данас у Хрватској, у скромној земљорадничкој породици. Судбина је од раног детињства обликовала његов живот, јер је као трогодишњак остао без оца. Након преудаје мајке, бригу о њему и његовом брату Душану преузела је његова тетка Сенка и бака Драгиња, које је касније често помињао као кључне фигуре свог одрастања. Тетка Сенка му је, како је и сам сведочио, била друга мајка. О њеној улози у његовом животу говорио је са дубоким емоцијама: „Она је мени надокнадила мајку, тако да ја и сада помислим: кад умрем, најпре ћу да видим тетку, па онда све остале."

Упркос слабом здрављу, које га је пратио целог живота, Гојко је успео да се образује, захваљујући подршци породице. Основну школу завршио је у родном месту, а потом је школовање наставио у Тузли код стрица Лазара, који је, поред своје деце, школовао и њега. После завршетка гимназије и Богословије у Сарајеву, 1936. године долази у Београд, где уписује Богословски факултет и завршава га уочи Другог светског рата.

Током ратних година, због тешких материјалних околности, радио је као грађевински радник, али је због слабог здравља морао да прекине овај посао. На позив свог пријатеља, Јелисеја Поповића, отишао је у Манастир Свете Тројице, где је провео две године, тражећи духовни мир упркос ратним страховима и губицима. Током тог периода, сазнао је за смрт свог брата, кога су убиле усташе.

Године 1944. стигао је у Бању Ковиљачу, где је радио као вероучитељ у дому за децу избеглу из Босне. Један драматичан тренутак током тог периода био је када је, спасавајући дете из реке, тешко оболео. Како би се лечио, отишао је у манастир Вујан, где је, у знак захвалности за своје излечење, изрезбарио дрвени крст са распећем који се данас чува као велика светиња.

Као патријарх Српске православне цркве, на трону Светог Саве, нашао се 1990. године, после избора који је сам, са својом карактеристичном скромношћу, желео да избегне. "Ја се покоравам вашем избору и надам се да ће Господ помоћи Цркви својој да у мени не буде онај који ће је унизити," рекао је на устоличењу.

Током своје службе као патријарх, Павле је посветио себе обнови цркве. Основана је И н ф о р м а т и в н а служба Српске православне цркве, обновљена је Богословија на Цетињу, основана Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи, и враћен је Богословски факултет у оквире Универзитета у Београду. Уз све ово, веронаука је поново уведена у школе 2002. године, што је био значајан догађај за образовање српске деце.

Патријарх Павле остаће упамћен као човек који је својим примером показивао како треба живети у складу са јеванђељским порукама. Његове мудре речи, "Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди," и да је "истина, правда и љубав моћније од неистине, неправде и мржње," одјекују и данас као подсетник на важност духовних вредности у свету пуном изазова.

Његов утицај и поштовање нису били ограничени само на Србију. Његова скромна појава и дубока мудрост били су цењени и ван граница наше земље, како у православним, тако и у међународним круговима. Сусрети са другим верским вођама, као и државницима, увек су били обележени његовим мирним али снажним ставом, који је говорио о његовом дубоком веровању у доброту људи.

Патријарх Павле преминуо је 15. новембра 2009. године, али његово дело и наслеђе настављају да живе у срцима верника и поштовалаца широм света. Човек који је својим тихим, али снажним речима оставио неизбрисив траг у српској историји, остаје светли пример смирености, мудрости и духовне снаге.

Аутор: Неђо Катанић