На Кипру је још од 1974. године присутан велики број турских војника (око 30 000), на које кипарски Грци гледају као на окупаторске снаге, док са друге стране кипарски Турци као на гарант свог опстанка и безбедности.

Прве људске насеобине на Кипру датирају још из 10. века П.Н.Е, међу којима су најпознатија Кирокитија и Калавасос, која се налазе дубоко у унутрашњости острва. Будући да заузима изузетну стратешку локацију у Источном Средоземљу, Кипар је кроз историју био под влашћу: Феничана, Старих Грка, Персијанаца, Римљана, Византинаца, Арапа, Крсташа, Француза, Венцијанаца, да би 1571. године острво потпало под власт Османског царства. На Кипар се, по успостављању османске власти насељава велики број Турака, који ће вековима живети поред староседелаца Грка. Временом се међу кипарским Грцима, а наручито после 1821. године када се Грчка ослободила османске власти, јавља ткз. идеја ,,Еносис“ (на грчком ,,Уједињење“). Еносис се може посматрати као део једног већег грчког националног програма ткз. ,,Мегали идеје“. Мегали идеја је представљала план о ослобађању свих територија насељених грчким становништвом од Османског царства и њихово уједињење у јединствену Грчку државу, која би контролисала целокупну акваторију Егејског и Јонског мора и била доминантна сила у Источном Средоземљу.

Под османском влашћу Кипар остаје све до 1878. године, када га на основу одлуке Берлинског конгреса окупира Велика Британија, да би касније, на почетку Првог светског рата тј. 1914. године,званично прогласила својом колонијом. Османско царство, оптерећено унутрашњим проблемима и великим дуговима, прихватло је овај акт надајући се у подршку Велике Британије на међународном плану пре свега против експанизије Руског царства према Босфору и ,,топлим морима“. У почетку кипарски Грци су прихватили Британску власт, надајући се да ће Велика Британија Кипар, као што је био случај са Јонским острвима које је 1864. Године, вратити Грчкој. Велика Британија је 1912. године грчкој влади понудила Кипар у замену за Аргосалију, што су Грци одбили. Понуда је поновљена 1915. године у замену за улазак Грчке у Први светски рат на страни Атанте, да би по уласку Грчке у рат 1917. године ова одлука била повучена.

Између два светска рата идеја о уједињењу са Грчком (Еносис) све више јача међу Грцима и све чешће долази до протеста и насиља на острву. За време Другог светског рата, Кипар постаје од великог стратешког значаја за савезничке снаге, а посебно за њихове поморске и ваздушне снаге, као и због непосредне близине Северне Африке у којој су се воделе једне од одлучујућих битака у рату. Кипарски Грци се у великом броју боре на страни савезника, посебно подстакнути обећањем да ће им Велика Британија после рата дозволити могућост на самоопредељење и независност. Да би та обећања после рата била изневерена. Међутим, Кипарски Грци 1950. године организују референдум о уједињењу са Грчком на коме је око 95% уписаних грчких гласача (будући да кипарски Турци нису имали право гласа) гласало је за уједињење. Велика Британија је овај референдум прогласила незаконитим.

Као одговор на ову одлуку Велике Британије, кипарски Грци оснивају герилску организацију ЕОКА (скраћено од речи Национална организација кипарских бораца) у циљу оружаног отпора британској власти, на чијем челу је био ветеран из Другог светског рата Георгис Гривас. ЕОКЕ-а (коју Британци у међувремену проглашавају терористичком организацијом), поред извођена оружаних напада на британске снаге, настојала је да привлаче пажњу светске јавности на проблеме кипарских Грка и да своју борбу прикаже као антиколонијалну. Према Гривасовим речима: ,,Срамота је да један народ у 20. веку мора да лије крв за слободу, за тај божији дар за који смо се борили на вашој страни и за који сте сами, барем по ономе што тврдите, ратовали против нацизма“. Са друге стране кипарски Турци као одговор на грчку ЕОКА-у оснивају организацију ТМТ (Турска организација отпора) која се залагала за ,,Таксим“ односно поделу. Британци су тајно подржавали ТМТ као контратежу ЕОКА-и, водећи се принципом ,,Завади па владај“ (Divide et Impera).

Представници зараћених страна, уз присуство представника Грчке и Турске, састали су се 1959. године у нади да ће постићи мирно решење кипарске кризе, Велика Британија је пристала да се повуче са острва, задржавајући само две територије: Акротири и Декелију, које су и дан данас остале британске прекоморске територије. Већ следеће године проглашена је независна Република Кипар, договорено је да преседника бирају кипарски Грци док су кипарски Турци бирали премијера. По том договору за првог преседника Кипра изабран је епископ Макаријус III а за премијера Фазил Кучук. Међутим, ове одлуке нису омогућиле мир на острву, те су УН одлучиле да 1964. године пошаљу мировне снаге у нади да ће успети да одрже мир на Кипру. Како је време одмицало Грчка је све више губила поверење у Макаријуса III, да би кипарска војска 1974. одине, подржана од војне хунте која је тада преузела власт у Грчкој, збацила Макаријуса III са власти. На чело Кипра долази Никос Сампсон, националистички оријентисан политичар и оштри заговорник Еносиса.

Овај пуч је код кипарски Турака изазвао страх да ће у случају Еносиса, читава популација кипарских Турака бити присиљена да се одсели са Кипра. Са друге стране званична Анкара је пуч видела као кршење споразума из 1960. године и одлучила да оружано интервенише на Кипру. Након извршене инвазије и краткотрајних борби, турска војска је окупирала север острва. Окупација севера острва је принудила Сампсона да поднесе оставку и довела до повратака Макаријуса III на власт. Такође, овакав негативан развој догађаја на Кипру по Грке, изазвао је пад војне хунте у Грчкој. Кипарски Турци су успоставили независну владу на северу острва кога су назвали Турска Федерална Држава Кипар, са Рауфом Денкташом као председником. Да би 1983. године била проглашена Турска Република Северни Кипар, кога је само признала Турска.

Кипар који је некад био етнички и културно разнолика земља, убрзо се преобразио у подељену земљу. Договорена је размена становника, после чега су Грци постали доминантно становништво на југу острва, док су Турци на северу. На Кипру је још од 1974. године присутан велики број турских војника (око 30 000), на које кипарски Грци гледају као на окупаторске снаге, док са друге стране кипарски Турци као на гарант свог опстанка и безбедности. Са друге стране, поред Националне гарде Кипра (састављене од кипарских Грка) и Турске војске, на Кипру су присутне и британске оружане снаге са базама у два поменута британска прекоморска поседа. Војно присуство Велике Британије на острву јој је неопходно због контроле прилаза Суетском каналу, над којим је изгубила контролу 1956. године, када га је тадашњи египатски преседник Насер национализовао. Такође, сам положај Кипра омогућава праћење ситуације у Источном Средоземљу и Леванту, а самим тим и у ширем региону Блиског истока.

Поред наведених националних снага на Кипру су присутне и Мировне снаге УН-а (UNFICIP), које су распоређене на линији раздвајања (тампон зони) дугој 180 километара који раздваја острво на грчки и турски део. Ова линије под контролом снага УН-а, такође, пролази и дели Никозију на два дела. Током протеклих деценија било је више покушаја поновног уједињења острва, међутим, ниједан од тих покушаја није уродио плодом. Најамбициознији је био план тадашњег генералног секретара УН-а, Кофија Анана из 2004. године, кога упркос прихватању кипарски Турака, грчка страна је одбила. Кључни разлог одбијања овог плана је било грчко инсистирање на повлачење турских снага са севера острва, али такође, план није предвиђао повратак грчких избеглица на север као ни враћање њихове имовине.

Иако је овај план пропао, Кипар исте године постаје пуноправни члан Европске уније уз снажну подршку Велике Британије. Данас Република Кипар обухвата 59% острва, Турска Република Северни Кипар 36%, док остатак чине територије под британском контролом и тампон зона под контролом снага УН-а. Геополитички и геостратешки гледано, Кипар представља ,,непотопљиви носач авиона“ Источног Средоземља. Изузетан стратешки положај острва се одгледа, пре свега у близини обала Блиског истока и Северне Африке, као и могућности контроле прилаза Суетском каналу. Британске војне базе на Кипру су повремено користиле и америчке снаге током интервенција на Блиском истоку. Кипар може још више да добије на значају у случају ескалације сукоба на простору Леванта тј. у случају израелске инвазије на Либан. Такође, у случају избијања сукоба између Запада и Израела са једне стране и Ирана са друге стране, британска војна инфраструктура и базе на територији Кипра могу постати легитимне мете ракетних удара и напада дроновима од стране Ирана и његових прокси снага у региону, пре свега либанског Хезболаха.